Свети Сава није био просветитељ. Но је то био Доситеј.

Комплекс малог народа Срби испољавају на мнооого начина. Јeдан од тих начина је и `преоптерећење` оних ретких Срба од мало ширег значаја. Рецимо, Никола Тесла се обрће у гробу к`о вентилатор, јер га свака будала свако мало узима у уста. Али не онако како тај - иначе несрећни - човек заслужује. Но се уплету разни митомани, теоретичари завера и слични живописни ликови. Те приписују даровитом електро-проналазачу разноразна чудеса, наводна тајна оружја и томе слично.

И са Растком Немањићем је иста мука. Свака чука, сваки извор, свака вештина и свака - школа?! - дело је, је ли, над-човека Растка.

Прво и прво, Св. Сава нема ама баш никакве заслуге за српско школство. Односно, његов је значај занемарљив ван - Цркве. Зна се његово: осамосталио је СПЦ и постао њен први архиепископ. Уз жестоко противљење матичне - грчке цркве. Но српска је држава оног времена била довољно снажна да, што милом што силом (а подржано и сувим златом) ту стечену аутокефалност подржи и одржи.

Нешто друкчији развој догађаја уследио је кад је моћни Душан подигао СПЦ у ранг патријаршије. Грци су бацили анатему  и на Душана и на СПЦ. Анатема је тешком муком скинута, у време пред сам Косовски бој. Кажу да је Лазара скидање анатеме цариградског патријарха поприлично коштало. У чврстој валути.

Е сад - шта ће нама `Свети Сава школска слава` у наводно секуларној држави Србији?! Светковина очигледно верског садржаја, сасве размахнутим поповима који се трпају и где треба и где не треба. А некакво мизерно образложење - и немушто покриће за непотребну клерикализацију српског школства - налази се у наводној просветитељској улози првог архиепископа?!

Да се разумемо: нити је Сава оснивао школе, нити је на било који начин порадио на општем просвећењу свог народа. Он је искључиво делао у крилу Цркве, и његове су заслуге у превођењу са грчког и састављању по грчким узорима - искључиво црквених, верских текстова. И то је то.

А ако нам је до просветитељства - ено нам човека који јесте неоспорно био просветитељ, у правом смислу. Доситеј се звао, и сви знају за њега. Па изволите, школовани људи, пронађите пригодан датум из живота и деловања поменутог Обрадовића, те то прогласите за Дан српских школа или како већ.

Овако како иде - та непотребна клерикализација, то српско неподношљиво претеривање (одједном су - као - сви верници, а цркве зврје празне? - глупости, бре!) може само да доведе до врло ружних последица. Једна се већ догађа - верски лидери неправославних конфесија већ позивају своју паству да бојкотује `школску славу`. Оправдано, рекао бих.

А шта ће после бити? Па, ако ови који се већ изјашњавају против наметања Светог Саве свим ђацима у Србији - ако дакле буду мало радикалнији у својој побуни, очас-посла ће нека европска инстанца (од које се, и кад је најбезначајнија, нашим диктаторима тресу гаће) донети `неповољан закључак` о стању верских слобода у Земљи Без Граница. Те ћемо Светог Саву избацивати из наших школа под европским притиском. А европа нема алтернативу. Нема. Нема. Нема. Понављајте до хипнозе: нема...

Наравоучение: српски просветитељ се зове Доситеј Обрадовић. Е сад - Црква њега не воле (чисто сумњам, чисто сумњам...) Зато што се распопио. А и распопио се управо зато да би - био просветитељ. Код њега је то доследно.

Драги ђаци, срећан вам Дан српског школства (или: просвете, или: секуларизма, или:...), а тај датум ће вам тек одредити. Наћи ће се нешто из житија великог Доситеја...